Зуроф

Ефраим Зуроф,израелски историчар  „последњи ловац на нацисте“,Директор центра „Симон Визентал“, човек који је „уловио“ Динка Шакића, почасни грађанин Новог Сада… је посетио Србију и урадио оно што се на овим просторима слободно може назвати чудом.
Одувек овде има оних: „шта ови странци има да долазе и да нам паметују“ и оних  који су сигурни да странци увек све најбоље знају.
Супротстављеност те две опције некада је просто неподношљива због искључивости и једних и других a снага аргумената у тој супротстављености је једнака међусобном степену уважавања, дакле, никаква.
Елем, у гостима нам је био Ефраим Зуроф.Тешко да неко нормалан може рећи да је у питању „странац који је дошао да паметује“ а још мање да је у питању десничарски експонент.
Дође човек и разложно и стручно образложи зашто злочин у Сребреници није и не може бити геноцид.Злочин несумњиво  јесте.Страшан, ужасан, монструозан злочин, злочин за сваку осуду али геноцид није.
Ко је желео да чује чуо је образложење човека који зна добро и шта ради и шта прича а иза себе има сав могући кредибилитет.
Исприча Ефраим шта је имао и научи нас да није свако ко дође из иностранства аутоматски противник Србије и свега што је српско и да није свако ко сматра да Срби нису криви за сва зла на планети екстремни десничар или Рус.
Што се тиче чуда поменутог у првој реченици, оно се састоји у томе да му ни једна од поменутих група није пришила етикету коју обично пришива онима који износе мишљење супротно „апсолутној истини“ коју они заступају.