А у Србији мук

Овог 16.септембра тачно је 100 година откако јурнуште соколови да ослободите родну груду своју,своја огњишта и своје најмилије и нико вас не заустави у тој намери.И од смрти сте били јачи. Уписаште се у историју и заслужиште вечну захвалност потомака.
Достојно тај дан обележише они који су вам се због тога дивили и поштовали вас. Обележише савезници из Великог рата али не и потомци...
Као што нам дела која учиниште служе на част тако нам и они који их заборављају служе на срамоту.

У Србији није обележена годишњица пробоја солунског фронта јер како рече један врли политичар који не да не заслужује да му име буде споменуто већ заслужује да му име буде заборављено "Солун није у Србији".
Права истина је да је и тај политичар као и сва булумента која себе назива влашћу у Србији заправо у служби истих оних злотвора које ви соколови истераште у силовитом јуришу. Права истина је да они све чине да у народу убију ону љубав и оданост Отаџбини коју сте имали ви јунаци са Цера,Колубаре,Кајмакчалана...
Онај који себе данас сматра вођом Србије и који скупља аутобусе својих подгузних мува да му дају подршку и када иде на пишање није се удостојио да макар једном речју помене оне који толико задужише покољења...То ништа не говори о вама јунаци а све говори о њему.

"Шездесет две хиљаде српских војника је одлучило исход рата,Срамота." написа кајзер Вилхелм свом рођаку бугарском цару Фердинанду.
Чак и он је тиме посредно исказао поштовање према српским јунацима а неки који се данас називају Србима ћуте и не смеју да вас помену.Не смеју и не желе јер се плаше да би тиме могли подсетити народ како се воли и поштује Отаџбина а свака љубав и поштовање према Отаџбини аутоматски је против њих.
Вечна вам слава и хвала јунаци и праштајте.